INTERVJU SA ARPADOM SLANČIKOM
- tvkrpelj
- Apr 2
- 4 min read
Wostok: Da li možeš da nam kažeš nešto o svojim počecima?
Slančik: Oduvek me je privlačila alternativna kultura i underground umetnička scena i imao sam jaku želju da budem njen akter, kao, recimo član nekog benda, ali nemam dovoljno dara za muziku. Opet ja sam i poludaltonista što mi je onemogućavalo bavljenje slikarstvom, i nekako se, gotovo slučajno, tu pojavilo vajarstvo. Prvi materijal sa kojim sam radio je bilo gvožđe, privlačila me je njegova čvrstina i postojanost, svoje prve radove „Nojeva barka“, „Indigo family“, kao i seriju kućnih lampi radio sam u saradnji sa slikarom Goranom Vuletićem. Naš najpoznatiji zajednički rad je skulptura „Eko mrav“ koja se nalazi na šetalištu Radijalac. Onda je došlo do nekog zasićenja, pitao sam se šta dalje i tada se desio jedan sudbinski susret.
Wostok: O čemu se radi, da li si upoznao nekog novog saradnika ili...?
Slančik: To se desilo jednog vrelog letnjeg dana, pre dve decenije, prolazio sam kraj jednog velikog kontejnera u kom je bila natrpana gomila lutaka u prirodnoj veličini, očigledno su poticale iz magacina obližnje robne kuće. Prizor je izgledao nekako sablasno, monstruozno, uznemiravajuće. Krenuo sam kući, ali sam sve vreme mislio na tu hrpu lutaka i kako moram nešto sa njima da uradim, vratio sam se, pokupio ih i tako je sve počelo!
Wostok: Kako si onda koristio te odbačene lutke da bi stvorio svoje neobične skulpture?
Slančik: Najpre sam pravio metalnu konstrukciju kojom sam određivao pokret, usmerenje, visinu skulpture, a onda odabrane isečene komade od lutki postavljao na tu konstrukciju i nakon toga dorađivao sam ih sa fiberglasom. Inače, sve radove na svojim skulpturama radim potpuno sam, imao sam tu sreću da od oca naučim nekoliko zanata.
Wostok: Da li tu nastaje tvoj potpuno originalan stil po kome si sada već i internacionalno prepoznat?
Slančik: Da, tu sam, nekako pronašao pravog sebe i svoj autentični svet i nisam ni razmišljao šta će o tome reći ljudi ili šta će im to značiti, ali svojim upornim radom sam došao do toga da sada živim od svojih skulptura.
Wostok: Koliko traje izrada jedne tvoje skulpture?
Slančik: Proces izrade je često izuzetno zahtevan i naporan i srećan sam ako uradim 3 ili 4 skulpture godišnje...
Slančik: Evo, to je ta moja skulptura pod nazivom „Crucifixion“, Možda i najeksponiraniji, ali i najkontroverzniji moj rad, naime, kada sam trebao da imam s izložbu na „Zrinski art festivalu“ u Čakovcu, organizatori su me zamolili da izostavim pomenutu skulpturu iz postavke, jer su se uplašili moguće negativne reakcije publike. Ja sam rekao da ili izlažem sve skulpture koje smo dopremili ili izložbe neće ni biti!
Wostok: I šta se desilo, da li je bilo izložbe i da li je „sporna“ skulptura ipak bila izložena?
Slančik: Da, izložena je i izazvila je veoma polarizovane reakcije i rasprave, ne samo za vreme otvaranja, nego i kasnije...
Wostok: Da li bi mogao da nas uputiš u to kakvu si ideju, zapravo imao, dok si kreirao ovako radikalno i beskompromisno delo?
Slančik: Ja inače nisam čovek za kompromise, a ovde sam stvarno išao do kraja, ima pojas
nevinosti, tim povezom sam mu oči zatvorio, ne sme on ništa da vidi, a ispred usta sam lupu stavio da popovi gledaju šta je on to urlao dok mu nisu usta ovim začep-dizginama začepili! A kad pogledaš iz daljine ona ima tu nežnost i eleganciju, žensko je, ustvari androgen!
Wostok: Kako se desilo da izlažeš svoje radove sa jednim H.R.Gigerom u Berlinu?
Slančik: Pa, tome je verovao ili ne, najviše doprinela moja izložba i aktivnosti u subotičkom undeground klubu „Studiju 11“.
Wostok: Kako si došao do izložbe u „Studiju 11“?
Slančik: Za to je zaslužan Mirko Stoilkov, spiritus movens celokupne subotičke alternativne scene, on me je pozvao da tamo postavim moje skulpture.
Wostok: Je li to bila tvoja samostalna izložba?
Slančik: Izlagao sam u tandemu sa Damirom Pavićem Septicom, umetnikom čiji rad mnogo volim i poštujem, on je izložio svoje crteže, a ja skulpture. Onda su ljudi iz Berlina videli fotke mojih radova i pozvali me da učestvujem na međunarodnoj izložbi 22 vajara iz celog sveta, zajedno sa mojim velikim uzorom H.R.Gigerom. Trebao sam da budem jedini predstavnik iz čitavog regiona Balkana i smatrao sam da će u ministarstvu kulture imati interesa da pomognu moje izlaganje u Berlinu, ali od njih nisam dobio nikakvu pomoć. A nisam dobio pomoć ni od lokalnih institucija kulture. Dobio sam je tamo gde nisam ni sanjao da je to moguće, naime u „Studiju 11“ sam upoznao neku devojku čiji otac
je bio direktor jednog subotičkog preduzeća i ona je rekla da će videti šta može da učini. I ispostavilo se da sam od njih stvarno dobio pomoć i zahvaljujući tome učestvovao na pomenutoj izložbi!
Wostok: Imao si zapaženu izložbu i na festivalu horora „Hrizantema“?
Slančik: Da, to je bio sjajan festival koji je idejno osmislila Viktorija Šimon Vuletić i, imao sam sreću da su tu moje skulpture videli ljudi sa „Grosmann festivala“ horora i fantastike iz slovenačkog grada Ormoža i pozvali su me da tamo izlažem.
Wostok: Imao si više samostalnih izložbi u raznim galerijama prostorima u Beogradu, da li bi mogao da izdvojiš neku?
Slančik: Postoji jedan jako dobar festival koji se zove „Devet“ koji vodi Viktor Kiš sa svojom ekipom saradnika i koji se održava u prostoru koji se zove „Ciglana“ u Beogradu koji izuzetno odgovara mojim skulpturama. Moram da kažem da je moj rad izuzetno dobro prihvaćen i vrednovan od strane više umetnika, galerista i kolekcionara i hteo bih da im se zahvalim za izuzetnu podršku koju su mi pružili u mom dosadašnjem stvaralačkom radu.
Wostok: Po onome što sam čuo o tebi i tvom radu, ispada da tvoj rad ima mnogo veći odjek van rodnog grada nego u njemu samom? Zašto je to tako, jesi li razmišljao da se preseliš negde drugde?
Slančik: Ja sam rođen u gradu Esenu, ali sam, faktički, ceo svoj dosadašnji život proveo ovde u Subotici, smatram sebe, uprkos svim nesporazumima, konfliktima, i čestom nerazumevanju okoline, velikim lokal patriotom i nastavljačem jake tradicije subotičke alternativne umetničke scene. Osećam i znam da je moja misija da živim i radim upravo ovde i da odavde šaljem svoje ideje i poruke u svet.
Wostok: Da li imaš neko formalno umetničko obrazovanje?
Slančik: Ne, potpuno sam samouk i ponosan sam zbog toga!
Comments