KLOPKA ZA PIONIRA –INTERVIEW
- tvkrpelj
- Feb 5
- 7 min read
Dvojica su se okupila u malom podrumu bez prozora, a onda se dogodilo ovo... (ŠOK, VIDEO, FOTO)
Konkretni povod za ovaj razgovor sa Damjanom Brkićem, tvorcem muzike grupe „Klopka za pionira” jeste njihov novi, ne znam već koji po redu album pod imenom ‘’Dodole’’.
Razgovor vodio Vojkan Milošev alias Vojo Kosanović-Zlikovac davne 2009. godine
Vojo Kosanović Zlikovac: Ko je i šta je “Klopka za Pionira”?
Damjan Brkić : “Klopka za pionira” je životinja koja je skrenula iz tokova evolucije i zato je pokušavamo ubiti. Ali što je više ubijamo ona je sve veća i jača. Istovremeno, to je jedan običan rok bend upakovan u zbunjujuće oblikovanu kutiju koja ne može da se otvori. Ako je ipak otvorite videćete da je unutra konzerva bez otvarača. Ne valja, ne može da se otvori, ne može da se pojede a gladan si.“Klopka za pionira” je i ono što se čuje. Dosta se oslanjamo na noise nasleđe ali ga kombinujemo sa svime što nam se učini zanimljivim, od bluza, preko narodnjaka i elektronske muzike, do hard roka. Radimo sa onim što imamo, a to znači da često koristimo nedostatke nas ljudi i opreme kao polazište za stvaranje muzike. Svako ko nas je čuo zna da smo izvan svog vremena, dakle nepotrebni. Zato imamo puno problema i susrećemo sa različitim preprekama. To je otprilike značenje imena grupe.“Klopka za pionira” je uglavnom potpuni promašaj. Istovremeno, Klopka za pionira je nešto najbolje što se može čuti, živi ritual uz koji možete doživeti oslobođenje ili orgazam, čak i bez droge. Naravno, retko ko nas shvata tako kako mi želimo pa se može reći da Klopka za pionira zapravo ni ne postoji.
VKZ: Uprkos tome što “Klopka za Pionira” ne postoji zanima me kako vaše pesme nastaju? Da li postoji neka ustaljena procedura ?
DB: Na početku, Mileta i ja smo proizvodili stotine pesama, neku vrstu skica, po deset komada na dan. Te skice su godinama bile izvor ideja za pesme, sve do početka rada na albumu Svinje. Tada se u stvaranje uključio i Vladimir Lenhart, na basu. Svirali smo i čekali da se pesme pojave, da dođu. Ne znam odakle dolaze, iz dubine bića ili iz kopita nečastivog. Samo treba uhvatiti taj trenutak kada se pesma desi i to je to. Na primer pesma “Životinje” na živom snimku iz Italije (Live@Hybrida Tarcento), kada gitara počne da svira, to je trenutak nastanka pesme. Nešto slično se čuje na snimku improvizacija iz Begaljice (objavljenih pod nazivom “Kupine”), “A2#, “Civilizacija”, zabeležen je trenutak kada nastaje bas rif i na njemu cela pesma. Posle Svinja smo shvatili da se u našem slučaju količina improvizacije mora ograničiti, da pesme moraju imati određeniju strukturu jer se u suprotnom muzika i tekst međusobno guše. Pretpostavljam da je to zato što je muzika koju smo svirali bila jako otegnuta i apstraktna dok su tekstovi kratki i sa jasnom angažovanom porukom. Na najnovijem albumu je svaki detalj muzike i teksta pažljivo razvijen tako da se dobije jedna celina, da muzika i tekst rade zajedno.
Pesme smo ponovo radili Mileta i ja sami, jako dugo, mesecima. Nastajale su praktično ni iz čega, u jednoj prostoriji u podrumu bez prozora, i onda smo ih polako odgajali dok se nisu potpuno formirale.
Postoji jedan trenutak kada je pesma gotova i kada joj se više ništa ne može uraditi a da se ne pokvari. Kada smo došli do toga, bend se ponovo okupio, sada kao četvorka, i snimio album u poslednjem trenutku pre nego što je počelo raspadanje materijala. Eto procedure, svodi se na tri koraka: prepoznaj pesmu, pusti je da izraste, ne daj da istrune.
VKZ: Čini se da je vaš zvuk negde od cd-a ''Vrati se Satane'' sve slušljiviji, ali i kompleksniji istovremeno. Na zadnjem albumu “Dodole” kao da je na površinu isplivala sva muzička ''lektira'' koju ste ikada slušali. Mislim tu na Hendrixa, Zappu, Frippa (“čopor”) i naravno neizbežne Sonic youth...
DB: Sigurno je da sve što čovek sluša i doživi ostane negde u glavi, tamo se vari i ako krene da se izbacuje napolje kroz neki kreativni rad, formiraju se različite kombinacije koje nije lako ispratiti unazad do izvora, nije lako reći šta je šta. Kao kada se prejedeš pa kreneš da povraćaš. Vremenom se ta moždana probava informacija usavršava, bolje radi pa je rezultat jasniji. A ljudi bolje prihvataju to što napraviš ako je uspešnije realizovano. Ali ne može se odabrati šta će koliko da utiče na konačan rezultat, neka stvar koju samo jednom čuješ se uvuče a nešto što slušaš svaki dan nikada ne uđe čak i ako pokušavaš da ga uteraš. Mi možemo da pomislimo "hoćemo da ova pesma zvuči kao Tehno muda" ali na kraju će možda ispasti više kao Britni Spirs. Različiti ljudi različito prepoznaju koja lektira je gde primenjena, ne zna se ko je u pravu, sve što smo ikada čuli je potencijalni izvor uticaja. Na primer, meni je kod “Čopora” ideja bila da napravim jedno novo čitanje Black Sabbatha, rifa iz pesme ”Paranoid”, samo da bude malo složeniji i uz jedan nenormalan ritam. Ali ne znam da li sam u pravu, možda je sve to došlo odnekud drugo. Kada sviramo tu pesmu osećamo se kao propali hard rokeri što je jedan predivan osećaj.
VKZ: Vidim da imate i četvrtog člana benda. O čemu i o kome se tu radi?
DB: Tokom rada na albumu “Dodole”, “Klopka za pionira” je bila duo, što je možda bilo dobro za produktivnost, ali i prilično naporno jer smo radili u maloj prostoriji bez prozora. Srećom, ubrzo su nas isterali iz te prostorije pa smo prešli u sunčanu galeriju “Elektrika” gde i danas imamo probe. A da bi muzika bila živa, još važnija od prostora u kome se svira je interakcija, komunikacija između instrumenata - odnosno ljudi koji sviraju te instrumente. Bio nam je potreban bar još jedan čovek. Tada se pojavio Đurađ, koji je poznat i po svom industrial / elektro projektu “Weird Cop”. Dogovorili smo se da napravimo jednu probu, da vidimo kako bi to zvučalo. On je doneo tu svoju klavijaturu, uključio se i već od prve note sve se savršeno uklopilo. Đura je u grupu doneo jedno novo ludilo bez koga više ne možemo. Ubrzo smo napravili i prvi zajednički koncert, a u publici je bio i Vladimir Lenhart. Vlada je u to vreme bio van benda, posvećen nekim drugim stvarima. Ali još pre kraja tog koncerta i sa Vladom smo imali dogovor da zasvira na snimanju albuma. Tako smo u samo dve nedelje prešli put od smorenog dua do najjače četvorke u istoriji grupe, a možda i čitavog kosmosa uopšte. Sasvim je moguće da tu nije kraj širenja članstva, postoji ideja da dodamo i jednog živog bubnjara, imamo već nekoliko kandidata za to mesto.
VKZ: Možeš li nešto više da mi kažeš o video spotu za pesmu ''Blato'' sa novog albuma. Deluje prilično neobično...
DB: Miloš Tomić, reditelj spota, pokušavao je prošle godine da napravi spot za jednu pesmu sa našeg albuma “Svinje” ali taj projekat je iz nekog razloga propao. Onda se pojavila ideja da Miloš uradi spotove za neke nove pesme. Baš u to vreme Miloš je bio u žiriju na jednom filmskom festivalu u Štutgartu. U konkurenciji je bila i neobična filmska umetnica Wilda WahnWitz čiji je rad potpuno odudarao od ostatka programa. Upoznali su se i ukazalo se rešenje, da zajedno urade taj spot - Miloš kao reditelj a Wilda kao plesačica. Wilda je pokretima izrazila svoje viđenje pesme “Blato” plešući po ulicama i parkovima Štutgarta i bacajući nevidljive cigle.
VKZ: Kakav je uticaj Marka Šnajdera, na stvaralaštvo KZP?
DB: Pre nego što smo upoznali Marka imali smo samo amaterske fotografije. Ljudi često previđaju važnost fotografije u muzici, mi smo shvatili koliko je fotografija važna za jedan bend kada nas je Mark prvi put uslikao. Mark ima višegodišnje iskustvo fotografisanja koncerata, to je radio godinama na brodu Stubnitz, jednom ribarskom brodu prepravljenom u ploveći underground (underwater?) klub. Mark je takođe ponosni vlasnik kombija kojim nas je vozio na mnoge koncerte, a još je i organizovao našu turneju po Evropskoj Uniji 2007. Nije preterano reći da bez Marka ne bi ni bilo “Klopke”.
VKZ: Kakav je odnos okoline prema tome što radite?
DB: Nekoliko tipičnih reakcija postoji. Prvo, tu su malobrojni ludaci koji stvarno sve razumeju i sviđa im se to što radimo. Zatim, tu su jednako malobrojni ljudi koji to razumeju na neki svoj način, potpuno različit od onoga što bi mi hteli, ali to je sve ok. Tu su još i ljudi koji to što radimo razumeju ovako ili onako, možda nikako, i ne sviđa im se baš ili im ne odgovara, ali smo im opet dragi iz nekog nedokučivog razloga. Naravno, najčešća reakcija je nerazumevanje i odbojnost, jedna takoreći prirodna reakcija na buku. Ipak, kako usavršavamo svoj izraz tako postajemo podnošljiviji za sve. Verujem da to koliko uspešno si ostvario ono što si zamislio znači jako puno. Što bolje savladaš svoj izraz, ma koliko nepodnošljiv ili nenormalan on bio ljudi će te lakše prihvatiti. Mislim da ćemo uskoro stići do toga da će nam svi iz naše okoline priznati pravo da postojimo iako nismo ništa manje bučni nego prvog dana.
VKZ: Kako distribuirate svoje cd-e i imate li nešto od toga (u materijalnom smislu)?
Kako uspevate da preživite sve ove godine s obzirom da 'proizvodite' nekomercijalne cd produkte?
DB: Sve izdajemo preko naše fantomske etikete ne-ton (www.ne-ton.com) i prodajemo preko interneta i na koncertima, ali uglavnom niko ništa ne kupuje. CD je prilično mrtav i muziku ljudi ne shvataju više kao nešto što se plaća novcem. Mislim da je glavni proizvod popularne muzike danas koncert, nosači zvuka su izgubili tu ulogu. Ali mi ne zarađujemo ni na koncertima. Sve činjenice govore da smo materijalno potpuno propali jer, kao što kaže i moto naše izdavačke delatnosti, "ne može tako da se posluje". Ali kako to da još uvek postojimo? Izgleda da nismo u stanju da ispoštujemo zakone tržišta i fizike i zato smo još uvek živi.
VKZ: Pripremate li ponovo neku turneju (po zapadnoj Evropi)?
DB: Na jesen planiramo posetu umerenom zapadu, tj. Sloveniji, imamo neke dogovore i za još zapadnije krajeve ali još ništa nije finalizirano, znaš kako je, ne znamo da li će nam dati vize, za EU birokratiju mi smo ipak poluljudi.
KZP LINKOVI:
Comments